Sjedište JUK Herceg fest je u Dvorani Park koja je građena poslije zemljotresa 1979, otvorena na Dan grada 28. oktobra 1987. godine (Borbina nagrada za orhitektiru – arh. Živko Janjić).

Dvorana Park je polifunkcionalni objekat koji je namjenjen za pozorišne, bioskopske i koncertne predstave, kao i kongrese, simpozijume i druge raznovrsne programe.

Zgrada ima tri nivoa. U sklopu prvog nivoa se nalaze garderobe i magacini. U posebno adaptiranom prostoru sa južne strane radi JS Radio-televizija Herceg Novi. Na srednjem nivou smještena je velika sala sa pozornicom. Sala dvorane Park ima gledalište sa 402 sjedišta i dvije galerije (ukupno 14 sjedišta), tonsku, svjetlosnu i projekcionu kabinu i foaje sa blagajnom. Dispozicije pozornice sa tehničkim ulazom i scenskom tehnikom omogućavaju izvođenje najzahtjevnijih programa. Foaje je idealan izložbeni prostor, ali i prostor za održavanje književnih večeri i kamernih programa. Na trećem nivou je smještena direkcija JUK Herceg fest.  Uz dvoranu se nalazi parking i amfiteatar koji se koristi kao ljetnja scena.
Dvorana “Park”se nalazi između dva gradska parka čemu duguje svoje ime.

Jedno od nekoliko značajnih gradskih utvrđenja koja su kontrolisala prilaz gradu tokom ratovima bogate istorije je tvrđava Forte mare. Fortifikacioni objekat, lociran na ulazu u Bokokotorski zaliv, u južnom dijelu Starog grada, čuavao je prilaz sa morske strane. Ona predstvalja začetak srednjovjekovnog grada koji je zasnovao bosanski kralj Tvrtko 1382. godine. U narednim godinama tvrđava je značajno rasla i mijenjala svoj izgled. Iz najstarijeg, bosanskog perioda, danas je ostao sačuvan jedan dio zida na jugoistočnom uglu tvrđave i uzano visoko stepenište pri dnu istočnog bedema.

Najozbiljniju rekonstrukciju, utvrđenje je pretprjelo u vrijeme turske dominacije, kada je dobilo današnje gabarite i visinu zidova sa odbrambenom krunom i otvorima za topove. Nema sumnje da su Turci punu pažnju posvetili jačanju odbrambene moći tvrđave, uviđajući njen strateški značaj. Pretpostavlja se da su najobimniji radovi izvedeni posle 1542. godine kada se pominje kao “jaka kula” ili “kula Abas-paše”.

Dalje radove izveli su Mlečani početkom 18. vijeka, tokom čije vladavine je utvrđen i današnji naziv. Tokom mletačke uprave donekle je izgubila odbrambeni značaj, budući da je tu funkciju preuzela Španjola. Austrijancima, koji su restaurirali Forte mare, dugujemo današnji izgled. Izveli su niz nadgradnji, posebno u gornjim dijelovima, kako bi je bolje uključili u odbranu ulaza u zaliv. Tada je adaptiran dio prostora za postavljanje topova i prepravljen sjeverni ulaz. Tokom austrougraske vladavine tvrđava je korištena kao centar vojne komunikacije. Zanimljiva je činjenica da je tokom restauracije 1833. godine prvi put u Austro Ugarskom carstvu korišten cement kao materijal na ulazu, te kada je utvrđeno da ne propušta vodu, upotrebljavan je i za fasade u Starom gradu. Kao vezivno sredstvo u građevinarstvu počeo se šire upotrebljavati tek pedesetak godina kasnije.

U novije vrijeme utvrđenje je konstruktivno sanirano, a dio je tokom šezdesetih godina preuređen za potrebe ljetnjeg bioskopa, te tvrđava prvi put u istoriji dobija drugačiju funkciju. Kao jedinstven primjer građevinskog kontinuiteta, počev od najstarijih elemenata koji datiraju iz bosanskog perioda do austrougarskih intervencija koje su joj dali današnji izgled, tvrđava posjeduje izuzetnu arhitektonsku vrijednost, te je nezaobilazna destinacija velikog broja turista.

Kanli kula ili u prevodu sa turskog Krvava kula, koja se nalazi na krajnjoj sjevernoj tački Starog grada, izgrađena je u 16. vijeku, a osim odbrambene imala je i funkciju zatvora. Tačno vrijeme izgradnje je nepoznato, ali budući da se tvrđava prvi put u pisanim dokumentima pominje 1664. godine u putopisima Evlije Čelebije, pretpostavlja se da je izgradnja njenog nukeusa započeta nakon kraće dominacije Španaca Herceg Novim (1538-1539). Da je Kanli kula građena dijelom i od neke druge, vjerovatno humanitarne građevine, utvrđeno je pronalaskom nadvatnika sa dijelom latinskog naziva “pro pace”.

Dalji razvoj tekao je duži vremenski period, pa se u kontinuitetu gradnje kroz vijekove, kao i primjeni izvornih arhitektonskih izraza karakterističnih za određene periode gradnje jasno ogleda arhitektonski značaj građevine. Iako je djelo turskih graditelja, te predstavlja arhitekturu autentičnu za doba njihove vladavine, i svi budući su ostavili tragove, pa su danas vidljivi i mletački i austrougarski sistem izgradnje u pojedinim segmentima tvrđave. Posebno je zanimljiva cisterna, koja je vremenom pretvorena u zatvorsku ćeliju. Na zidovima su uočljivi crteži zatvorenika, razne galije, ribe, grbovi, krstovi, kao i imena i datumi. Budući da su nacrtane galije bliske tipu koje je Turska koristila tokom 16. i 17. vijeka, vjerovatno je da je cisterna u tamnicu pretvorena rano i da su je Turci do kraja vladvine koristili za te svrhe.

Danas, jedna od omiljenih destinacija turista koji posjete Herceg Novi, dobila je funkciju ljetnje pozornice koja prima preko 1500 gledalaca, pa se brojne kulturno-umjetničke manifestacije održavaju pod vedrim nebom.

Španjola, fortifikaciono naslijeđe iz 15. i 16. vijeka je još jedno od istorijskih spomenika Crne Gore koje se  nalazi u Herceg Novom. Tvrđava je smještena na sjevernozapadnoj strani grada  na  brdu Bajer, na 170 metara nadmorske visine.

Uprkos narodnom nazivu tvrđave, Španjola, koja se prevodi kao „španska tvrđava“, ova odbrambena fortifikacija je više povezana sa turskim vojno-istorijskim naslijeđem i u zvaničnim dokumentima, kartama i gravirama, se zove „Gornji grad“.

Po preuzimanju vlasti od strane Turaka, Španci su za vrijeme svoje kratke, devetomjesečne vladavine, obnavljali bedeme tvrđave. Ali izgled sadašnje tvrđave je vezan za period druge vladavine Osmanskog carstva (od 1549. godine), kada su Turci, proširili manju tvrđavu i izgradili bedeme oko nje, zajedno sa četiri bastiona, da bi kao takvo, utvrđenje postalo još više nepristupačno. O tome svjedoči orjentalna arhitektura, kao i arapski natipis na ulazu u tvrđavu.

Takođe, tvrđava Španjola je izgrađena u pravilnom geometrijskom obliku: u planu je kvadrat sa četiri okrugla bastiona u uglovima. Ovaj plan tvrđave je rađen po principu „idealne kule“  čuvenog Leonarda da Vinčija.

Sa tvrđave se pruža izuzetan pogled na ulaz u Bokokotorski zaliv i sva arhitektura tvrđave daje priliku uživanja u šetnjama i osjećaju atmosfere srednjovjekovnog svijeta. U istoriji svog postojanja, tvrđava je preživjela i promijenila mnoge vlasnike. Svaki vladar, koji je zauzeo ovaj dio zemlje, je gradio nešto dodatno na tvrđavi. Iako je tvrđava mijenjala gospodare, uglavnom je zadržala svoj prvobitni oblik i ostala jedan od zaštitnih znakova našeg grada.

Андрићева кућа се налази у средишту културних знаменитости Херцег Новог, између Завичајног музеја „Мирко Комненовић“ и Његошеве учионице у Цркви Св. Спаса на Топлој. Грађена је од 1962. до 1963. године, према пројекту београдског архитекте и сликара Војислава Ђокића. Нобеловац је са супругом Милицом Бабић живио у њој од 1963. до 1968. године. Пет година херцегновског живота биле су испуњене спокојем и срећом:

„Кад смо размишљали о томе где бисмо на мору саградили штогод кућице за одмор, Милица и ја смо се лако одлучили за Бококоторски залив. Највише нас је привукло сунце.“

„Кад седим пред кућом, ја имам пред собом видик који изгледа као да га је бирао неки љубитељ природних лепота а не игра случаја.“

„Мени је било лепо у Херцег Новом. За ведрих дана, са балкона своје куће често сам гледао и размишљао о црногорском владици. О Боку Которску отимали су се Млечани, Турци, Шпанци, Руси, Аустријанци… Како и не би о такву лепоту!“

Ревитализација куће (2018-2020) реализована је кроз ИПА пројекат Европске уније, Co.Co. Tour, који за циљ има очување, унапријеђење и промоцију природних и културних богатстава приобалних заједница. Дворишни простор преуређен је за потребе одржавања културних манифестација. У дну баште је биста Ива Андрића, рад академског вајара Николе Коке Јанковића из 1974. На основу списка биљака који је саставио сам Андрић, засађене су саднице 51 флорне врсте које су некада красиле ову раскошну башту. Аутори сталне музејске поставке „Андрићеве новске стазе, лица, предјели“ су кустос Татјана Корићанац и др Владимир Рогановић чији текстови из књиге „Андрић у Херцег Новом“ прате фотографије, уз цитате о умјетности, љепоти, мору, животу и људској судбини из Андрићевих „Знакова поред пута“.

У двије просторије у приземљу представљен је Андрићев живот у Херцег Новом кроз фотографије писца на тераси куће и у башти, као и на неким препознатљивим локацијама у самом граду – Шеталиште 5 Даница, киоск код парка „Бока“, у барци током излета по заливу. Фотографије на спрату, у библиотеци и кабинету, представљају Андрића књижевника и нобеловца, као и његове дипломатске године. Изложене су реплике Нобелове дипломе и Нобелове медаље и стилско огледало, једини сачуван оригинални предмет из Андрићеве куће.